уторак, 10. март 2015.

САУЧЕСНИЦИ У НАСЕЉАВАЊУ ВИЗ@НТИЈЕ (56 наставак)



САУЧЕСНИЦИ У НАСЕЉАВАЊУ ВИЗ@НТИЈЕ –  (56 наставак
 примењена визуелна књижевност

            На обали се видео неки путоказ, налик на човека са три руке. Ка5ан га осмотри дурбином са много наде, али то је био знак који је потврђивао сам себе.

-          Пише – преносио је ка5ан – Река, Обала, Небо.


            - Баш инвентивно – прошишта Раде. – А Небо је сигурно окренуто у правцу реке.  

            - Ноћу, и река постаје небо – објасни Златана. – Са свим тим звездама на таласима...

            - Не – одговори ка5ан – Небо је окренуто у правцу обале.

            - Мука ми је – пожали се Амик – од тих политичких прича. Као да ми не знамо да живимо на небу.

            - Ми живимо – оспори му ка5ан – већином на реци. А знак Река је окренуто нагоре, ка небу...

            - Полетећемо? – запита Раде.

            Ка5ан сумњичаво ослушну моторе, помери кормило и исправи га. „Арго“ је доследно остајао на реци.

            - Тај путоказ ме је подсетио... – поче Златана. – Сећате се Стива Сарчиа, оног што је писао историју Сунчице и тражио је?

            - Стив? – замисли се Раде. – Како да не. Диван момак. Поучио нас је историји научне фантастике и провео кроз све СФ ситуације. Од тада, што год прочитам, већ ми је познато...

            - Он ме је подмладио – сетно ће Златана. – Код њега сам поново постала девојка, па девојчица и сада се лагано враћам у своје године...

            - Ти си моја девојчица – нежно ће ка5ан. – Али пунолетна, колико ја знам... Како то да си се сетила баш њега? – упита он сумњичаво.

            - Па као да је имао три руке, као онај путоказ – одговори Златана. – Једном руком је записивао, другом показивао Сунчицине трагове а трећом врачао и мађијао...





            - Тај господин би био идеалан за берзу – обрадова се Протеј. – Једном руком држи мобилни, другом претражује по лаптопу, а трећом записује промене курсева. Идеалан.

            - Чекај мало! – присети се Амик. – Па он је можда аутор тог проблематичног романа „Насељавање Виз@нтије“

            - Аух! – огласи се Прекобарац. – А тако смо га лепо угостили...

            - Ја сам му и махао кад је одлазио – присети се Mister New Wave.

            - Ех, Стиве, Стиве... – вајкао се Амик. – Шта ти је то требало...

            - Ако је роман фантастичан – објасни Раде – онда је његов. Он и романсу пребаци у СФ, а најрађе у хорор.

            - Бррр... – најежи се Златана. – Не волим страшне приче, а ни њихове ауторе.

            - Шта сте се окомили на човека – поче да га брани MNW. – Прославио нас је романом, такорећи створио...

            - Браво, дечко! – похвали га Амик. – Ми сада постојимо и свету књижевности! Па још ако смо онако, углавном, позитивни...

            - Заиста! – потврди Раде. – Приправниче MNW! Од овог тренутка више ниси приправник!

            - Хвала, шефе! – обрадова се MNW. Значи, више не морам да припремам коктеле за све...

            - А то – замисли се Раде. – Ниси више приправник, али си најмлађи, па... Коктели ће сада бити још бољи. Замисли само: Хамлет и ја се наслонимо на шанк и  ја му кажем: - Живели, краљевићу! Како је Копљотресац? И дрмнемо твој коктел!

            - Више би ти одговарао Матје из Сартровог „Зрелог доба“ – добаци Амик.

            - Може и он – сагласи се Раде. – Поготову ако га прати Иви, без Бориса... Или мој париски пријатељ, Карлос Фуентес, тамни Че Гевара. Он је свима узимао меру...

            - Узимао меру.... – замисли се MNW. – А онај господин, како оно беше... Жак Малакевик. – Он нам је узимао меру пре пута...

            - Да – сети се Прекобарац. – Те минус 10%, те плус 15%, те ово овде, а оно онде...

            - Свима нам је скројио одела за пут – сећао се MNW. - И ево, још трају, мало помодна, али шта да се ради.

            - Док је био глатко обријан – примети Амик – многи су га познавали. А онда је пустио браду и сада га сви препознају.

            - Обећао нам је пијанку у кафеу „Угашена звезда“ када се вратимо – запамтио је Раде.

            - Можда је он аутор романа? – примети ка5ан. – И сада ради на томе да се не вратимо... Јер ово лутање ми постаје сумњиво...





            - Жак? – узнемири се Раде. – Знам човека, још из Сингидунума. Он на својим нејаким плећима држи „Угашену звезду“ и још неколико, које тек почињу да сијају. Али ако је то било у интересу кафеа, онда, можда...

            - А тамо, у „Угашеној звезди“ упознали смо и Енку Лу. Сећате ли се госпође?

            - Ону даму са дискретним шеширом? – упита Златана. – Како да не. Она ме је посаветовала како да проширим тадашње познанство са мојим 5ром. И била је у праву...

            - Значи, ја сам био предмет ваше завере? – забрину се ка5ан.

            - Каква завера, драги? Само ми је пренела своја искуства са мачкама и змијом.

            - Где си ти наравно мачка, а ја... – љутну се ка5ан.

            - Не у том смислу – загрли га Златана. – Објаснила ми је да је змија умиљата када је сита, а мачке када су гладне...

            - Не разумем – признаде ка5ан.

            - Не разумем ни ја, Али сам схватила да треба да будемо и сити и гладни да би били заједно...

            - Сити обећања, а гладни остварења – замисли се Амик. – То је принцип који све одржава у животу.

            - Ето видиш, драги, како је госп`н Амик то лепо објаснио. А ти си мој велики мачор и моћни змијски цар...

            И Златана звучно цмокну свог ка5ана а „Арго“ одмах појури још брже кроз воду.

            - И та дама, Енка Лу, и она може да буде аутор. Ко би рекао, а тако фина госпођа! – изјави MNW.

            - Можда да, можда не, напротив... – двоумио се Амик.

            - Госпођа има неке прекобарске особине – размишљао је Прекобарац гласно. – Не верујем да уме да левитира, али уме да види и слуша...





            - ... и онда оде на Ружу ветрова да ветрови одувају плеву из ње – убаци Раде.

            - Мене и ка5ана – присети се Златана – укључиће у Велику параду Зелених гренадира ако останемо заједно.

            - Идемо – прихвати ка5ан задовољно. – Надам се да је Тимок плован...

            - Можда постанете симболи пролећа после тога... – примети Раде.

            - Дивна идеја – одушеви се Златана. – Чим се вратимо, отворићу посебан профил на Фејсбуку који ће се звати „Ја, Златана и Мој Ка5ан“ и окачићу све наше заједничке слике.




            - Биће узбудљиво – примети Амик. – Фејсбук се спрема да примени европске прописе о пушењу и пићу. А то значи да ће брисати све слике са цигаретом, цигаром, томпусом и лулом, а фотке са пићем моћи ће да се виде само до 10,30 увече....

            - А порно слике? – забрину се Протеј.

            - Биће забрањене за млађе од 18 година, односно 21 ако си Амер. Да би их видео, мораћеш да покажеш крштеницу са преводом на Фејсбук језик.

            - А српски, и варијанте српског?

            - Они се најлакше преводе – примети Раде. - Узмеш Фејсбук текст, преведеш на свих десетак варијаната српског, и добијеш десет пута исти текст. У Фејсбуку се још увек чуде како је то могуће и не могу да открију у чему је штос.

            - Заиста чудно... – јавну се Амик. – Ко би рекао...

            - То је зато што смо талентовани за језике – објасни Раде. – Све наше језике сви одмах разумеју. Аустријанци се нису мучили око језика па су створили царевину. Амери, такође, па имају светску империју. А наши – језик па језик – и још се свађају око шљивовице, ћевапчића и пипка за баштенско црево.

            „Арго“ задрхта, пропе се и настави даље.

            - Шта то би? – забрину се Протеј. – Да није нека подводна рода мојих непријатеља.

            - Изгледа да је био речни лежећи полицајац – објасни ка5ан.

            - То значи да се приближавамо цивилизацији, зар не драги? – обрадова се Златана. – А када се вратимо, Вана Илак је обећала посебан коментар на ФБ о нашем путу...

            - Вана Илак? – присећао се MNW. – Ту даму смо потпуно заборавили. Да ми није она преотела ауторску славу?

            - Њен аватар на ФБ је мачкица – објасни Златана. – А то су самосвесна и умиљата бића.

            - Да, видео сам га – потврди Амик. – То јесте мачкица, али са таквим очима да је јасно да се њој скрива нешто друго.





-          Аух – збуни се Раде. – Да она није књижевни критичар?

            - И то – потврди Амик.  – онај ко жели да има такве очи не може да буде церемонијал-мајстор.

            - Да ли пише прозу? – заинтересова се MNW.

            - Пише – потврди Амик.

            - Онда је она аутор тог романа – закључи MNW.

            - Не верујем – отеже Раде. – Мачкица је вуче ка књижевности, а тај вук у њој ка критици.

            - Значи, сви су сумњиви – закључи Прекобарац – нико није аутор тог проблематичног романа „Насељавање Виз@нтије“, а он ипак постоји.

            - Сви су они сарађивали са нама и знају о нама много или понешто – настави Прекобарац. – А знати понешто је више него довољно за роман.

            - Могуће је још једно објашњење – присети се Раде. – Можда је тај потписани аутор, тај Мил... Анђ... како оно беше...





            - ... збирни псеудоним неколико аутора.

            - Госпођо и господо – обрадова се Протеј. – Већ видим! Биће то процес столећа. Седам тужилаца против седамдесет и седам оптужених! И сваки да нам плати одштету, то је нека пристојна сума пута седамдесет седам!

            - Не надајте се много, госпо`н Протеј – јави се Амик. – Свешће се на то нам уступе део ауторског хонорара.

            - Колико је то хиљада, или милиона? – упита Златана.

            - Много – признаде Амик. – Али на квантном нивоу.

            - Драги, бићемо богати!

            - Ми то већ јесмо! – прихвати ка5ан. – Имамо једно друго...

            И „Арго“ полетно настави пут док је ка5ан пажљиво осматрао реку и обале, тражећи неки знак или путоказ Господара прича...

НАСТАВАК (57) ЈЕ ОВДЕ http://vizuelni-roman.blogspot.rs/2015/03/57.html



Миливој Анђелковић




Нема коментара:

Постави коментар