уторак, 24. фебруар 2015.

ПОТРАГА ЗА АУТОРОМ „НАСЕЉАВАЊА ВИЗ@НТИЈЕ“ - НОВИ 55. наставак електронског издања

 ВИЗУЕЛНИ РОМАН У 1002 НАСТАВКА

Личности «НАСЕЉАВАЊA ВИЗ@НТИЈЕ - ВизуЕлног  ЕлЕктронског  ром@на на  1002  Екран@»





Док се „Арго“ пробијао кроз пред и постисторију журећи у Amika.rs,  дому свом, залутала SMS порука засветлела је на дисплеју командне кабине као небески знак.
         

Ка5ан је неповерљиво звирну у текст, тргнуо се и концентрисано га прочитао. Златана је већ све видела преко његовог рамена и њено лице је синуло. Исти, бескрајни осмех као оног трена када је била проглашена за Мис женског фудбала у Престоном Краљевском граду Сингидунуму.


Ка5ан је зауставио «Арго» и спустио сидро далеко од обале. Путници су одмах знали да се нешто изузетно догађа и окупили се на палуби, згледајући се међусобно. Не, није то вест са брода, схватили су, то се спољни, далеки свет опет уплиће у њихове животе.


- Госпођо и господо! – поче ка5ан повишеним тоном и загледа се у њихова збуњена лица.
- Реци им, драги! – охрабри га Златана љубавнички се привијајући уз његову руку.
Ка5ан се значајно накашља, поправи ка5анску капу на глави и настави стишаним тоном.
- Господо! Веровали ви или не али то се заиста... Хермес, да лично Хермес,  управо је јавио. ТО се заиста догодило!
Тишина постаде још гушћа. Само пљускање таласа о бок брода. Писак далеког галеба. Сва бука ужурбаног и збуњеног далеког света крила се иза хоризонта.
- ТО? – нестрпљиво се огласи Mister New Wave.



 – Пропаст света се ипак догодила?
Раде победоносно подиже руке.
- Најзад! Српска WISKY МЕДОВИНА победила на Евродегустацији пића?


Прекобарац се забринуто загледа у ка5ана и Златану. 

- Ванземаљци признали да постоје?
Амик се тужно осмехну.
– Ама нису, још не... Да није Божја честица искочила из система и растурила  ДАТО хоботницу?


Протеј се узбуђено загледа у њих.
– Господо! Те ваше жеље, оне се већ догађају или ће ускоро. Данас права новост може да дође само из финансијског система. Пре ће бити да су светске нај-банке поставиле светску владу.


Ка5ан је све време одмахивао главом.
- Ништа од тога, господо! Ово је лепа и неочекивана вест.
Златана ситно цикну и подстакну ка5ана.
- Реци им, драги, али брзо. Хоћу да ту дивотну вест чујем поново!
- Ево, овако... – значајно отеже ка5ан.


 – Из штампе је изашао визуелни роман на 1002 екрана, «Насељавање Византије», у коме смо ми главни ликови! Очекује се да ће први тираж одмах бити распродан, па издавач прикупља поруџбине за друго и остала издања...


Тајац је заледи над «Аргом» претварајући ваздух у ситно иње. Златана крикну,  пољуби ка5ана и зацича. Њени еуфорични повици отопоше залеђени ваудух над бродом и он их пошкропи благом кишом. Као да их крштава за вечност, неке поново, а друге први пут.
- Молим? – укочи се Амик. То што је управо чуо изгледало му је невероватно.
Златана одушевљено објави.
- Отворићу Фејсбук профил и имаћу десет хиљада пријатеља који ће да лајкују сваку моју слику!
- Рекосте – издавач? – упита Амик још не верујући да је све добро чуо. – Ко се усудио да то објави?
- Тардис – одговори ка5ан.


- Па рекох ли ја да су се умешали ванземаљци? – смирено примери Прекобарац.
- Не тај, свемирски Тардис. Доктор Ху је овде потпуно невин. «Тардис», издавачко предузеће из Сингидунума.


- Аух! Ни доктор Ху их више неће спасти! – забрину се Амик.
- Да ли то значи да је пропаст света пропала? – упита MNW. – Или је ово њен предзнак?
- Одложена је – слеже раменима ка5ан. – До прве следеће прилике.
- Рано је, млади господине – поучи га Протеј. – Тек на крају фискалне године моћи ће да се разговара о пропасти света. Па ако нај-банке и светска влада тако одлуче...
- Али та Византија и њено насељавање... – замисли се MNW. – Па то је роман који ћу ја написати за двадесет, тридесет година... Зна ли се аутор? – упита он са притајеном надом у свемогуће временске вратоломије.
- Неки, чекај да видим... – и ка5ан се загледа у дисплеј. – Пише: аутор... Миливој Анђелковић... Никад чуо... Знам за Достојевског, Толстоја и Ћосића, а Твена, Киплинга и Џека Лондона сам и читао, али за овог писца... – и он немоћно одмахну руком.
- Нечији псеудоним? – запита Златана.
- Ама, чекај – ускочи Раде у нагађање. – То име ми је нешто познато. Да то није, ипак, наш Амик?
- Ја? – љутну се Амик. – Шта теби све пада на памет! Па ја сам озбиљан човек!
И он увређено диже главу. А тада се досети.
- Знам! Сигурно је он! Једини човек тог капацитета који о нама много зна то је Мистер Строги.


- Знате га, прво као водитеља кога су сменили, а онда смо га срели као кустоса у Платоновој пећини.
- Платоновој пећини? – запита MNW збуњено. – Па ми тамо, у овој, електронскј верзији путовања, нисмо били. Мистер Строгог као водитеља знамо, али та Платонова, па још пећина... То је нешто из романа, а Амик, чули сте, то зна...
- Ниси ваљда злоупотребљавао ту дивну алегорију у обичној прози? – побуни се Раде.
- Ама, људи, нисам ја! – бранио се Амик. – Ево ме овде, са вама, из дана у дан. Знате ли ви колико треба самоће да се напише један роман? Само да се укуца, словце по словце, па исправке, допуне... Двеста до триста хиљада слова! А где је идеја, разрада, варијанте фабуле и композиције...То је рударски посао, а ја нисам за мануелни рад...
- Да, у прави су – амнестира га Раде. – Знаш шта треба, али ниси ти за то... Као што нисам ни ја, мада... Ја, да сам га написао, објавио бих га одмах на француском, па нека то ремек-дело преводе на српски и све варијанте српског...
- Варијанте... српског? – збуни се Протеј.
- Па знате их, госпо`н Протеј – објасни Раде. – Аустријски, швајцарски, амерски, аустралијски, кипарски, малтешки, сингапурски, бразилски, аргетински... И све братске земље које дели употреба истог језика...


- Добро, маните аутора... Човек погрешио, па написао.... Него, да ви одмах активирате своје новинаре, водитеље, хепенинг портпароле, књижевне промоторе и сличне.
Сви на палуби се згледаше. Амик слеже раменима.
- Није ваљда? Немате? Па како то улазите у бизнис као да идете на недељну променаду?
Протеј се замисли и пуцну прстима.
- Онда иде план Б. Овако: откупићемо од Тардиса цео тираж. Дуплирати цену књизи. Половину пустити у продају за сваки случај, а половину спаковати у неку бараку у предграђу. То, спаковано, осигурати на десетоструко већи износ. Три месеца свуда причати како се књига сјајно продаје а тада ће она барака неким случајем изгорети, а ми ћемо од осигурања наплатити цео износ. Од зарађених пара отворићемо кафић «Византија» и населити га сталним гостима...


- Изгореће књиге!?!? – зграну се Амик.
- Да, то не ваља – изјави Раде – али оно потом, са кафићем, то ми се баш свиђа...
Протеј се загледа у Амика.
- Половина тиража је остала за купце. А од изгорелих књига добићемо кроз осигурање толико да можете одмах да штампате нови тираж. Господо, схватите: Тардис добија свој износ, ми кроз продају исто толико, а осигурање је златна кока за десетоструки профит.
- То је прави бизнис! – одушеви се MNW.
- Можда... – замисли се Амик. – Или да ми убедимо свет да са тим романом немамо никакве везе?
- Чекајте! – присети се ка5ан. – Да није аутор романа господин Жоли? Он је способан за све. Сетите се како је водио тендер за „Темељ-кућу“.


- Мој саветник Жоли? – замисли се Протеј. – Код њега је све могуће... Ако је он аутор, драги моји, боље је да се сакријете негде у предисторији...
- Постоји и гора варијанта – досети се Раде. – Шта ако је аутор Габаритни?


- Он би нас оцрнио од пред до пост историје! – забрину се Прекобарац. – Да нам се освети што смо га спречили да купи Словене, и то онако ђутуре, са целом историјом и будућношћу...
- А ми били баш фини, па га сместили у Сигурну кућу да стекне породицу и намакне им финансије! – разочарано проговори Златана. – Тамо је имао времена да напише два романа!
- Није он, знам човека – укључи се Протеј. – Он ништа не уме да заврши. Али, ако је роман незавршен...
- Не верујем да је он – гласно је размишљао Амик. – Њега је Прамајка узела под своје...


- ... и наредила Хермесу и његовим имејл-легионарима да га надзиру.


- Какав Хермес? – зачуди се Протеј. – Легионари? Где то ви живите?
- Ето ко ће да нам буде портпарол за роман! – одушеви се Раде. - Хермес и његова екипа!
- Диван младић! – омаче се Златани. – Тако комуникативан и леп, као... као бог!
Ка5ан је запрепашћено погледа.
- Али несталан – исправи се Златана. – И незрео, још живи са мајком... Требало би да га усвоји неко тако стабилан и искусан, као ти, драги...
Ка5ан је неповерљиво погледа а њен блистави осмех и очи пуне поверења избрисаше сумње у њему.
- Па, ако ти желиш... – изјасни се он. – Нисам ни за, ни против, напротив.
- О Хермесу брине Прамајка, сетите се како га је тражила и налазила... – изглади Амик зачету љубомору.
- Он би роман уздигао и брендирао као светски хит! – одушеви се MNW.
- Шта је вама? – зачуди се Прекобарац. – Рекли смо да ћемо тужити аутора, а ви  сада промовишете портпарола.
- Биће он шеф целог маркетинга – исправи га Златана.
- Тужићемо аутора? – запита Раде. - А шта ако смо прави јунаци у том роману?
- Мислите баш онако прави... Какви смо заиста? – замисли се Златана.
- Па, не баш – поколеба се Раде. – Али да има и тога...
- Ако је пренео моја прекобарска искуства, онда... – одлучи Прекобарац. – Онда га нећу тужити.
- И моја париска. Она из Ротонде, уз апсинт, са планом за лебдење Саркозија... – понада се Раде.


- Ако је описао Amika.rs... – двоумио се Амик. – И како смо спасли Словене, да не продају своју прошлост и будућност...


- Ама, чекајте! – узбуди се MNW. – Зар није речено да ћу ја написати ту књигу кроз 20-30 година? Можда је то ипак мој псеудоним, а књига је залутала у времену...
- Да је залутала, то сигурно – изјасни се Протеј. – Књига чекова, обвезница и дужника, то да, а ово... – и он разочарано одмахну руком.
- Надам се да има бар десет мојих фотки – радовала се Златана. – И да је то Насељавање лепа, љубавна и гламур-прича...
- И фотке Арга, и наше, драга – допуни је ка5ан.
- Како хоћете... – повуче се Протеј. – Ако је аутор мене само поменуо, тужићу га  до Врховног, Хашког и Нирнбершког суда...
- Сазнаћемо... – изјасни се Амик. – Од нашег света и Amika.rs-а дели нас још доста дана. Док стигнемо, свет ће то заборавити.
- Е, то није фер! – узбудио се Прекобарац. – Сачекао је да одемо у предисторију да би објавио роман из постисторије.
- Такав је – какав је – размишљао је Амик. – Ако смо позитивни, добро је. Ако нисмо, имамо само један начин да надмудримо аутора. А то је да наставимо пут и прихватимо препоруку Деда Мраза.
- Какву препоруку? – присећао се Раде. – Онај СМС који си морао да избришеш?
- Написао ми је то у поверењу... Али сада, у овим околностима...
- Шта је препорука? – упиташе сви у глас.
- Да нађемо Господара прича. Старца од кога потичу све приче, па и овај роман.


И да се са њим договоримо о исправкама и новом тексту...
- И новим фоткама! – допуни га Златана.
- Исправљено и допуњено издање! – узвикну Протеј. – То ми се свиђа. Што је више робе на тржишту, лакше се послује. Идемо господо до тог Господара прича...
- А аутора ћемо – прихвати Раде - или наградити или разапети, и то на швајцарски франак!


Миливој Анђелковић, с. р.


Неколико претходних наставака визуелног романа: http://vizant.blogspot.com/2012_01_01_archive.html

Мапа романа са ранијим текстовима: http://www.amika.rs/NaseljavVizantije/Mapa%20Naseljavanja%20Vizantije2.htm







Миливој Анђелковић
http://www.amika.rs/

Нема коментара:

Постави коментар