Наставак 57. «Насељавања Византије», електронског визуелног романа
на 1002 екрана
Коктел Трофазни шатл Свете Луције утишао је причу.
„Арго“ је клизио
средином реке између пустих обала
- Значи, тражимо Господара прича? – присећао
се ка5ан 5ар 5ровић.
- Мало ми је чудан тај назив –
двоумио се MNW. –
Господар државе, то разумем, господар медија, то је јасно, али прича…
- Остао му од старина – објасни
Амик. – Из времена када није било маркетинга да све увије у станиол.
- Господар прича је назив препун ауторитета.
После њега нема ништа. То је врх... – замисли се Раде.
- „Кровна институција“, као све
невладине организације – додаде MNW.
- Слушај ти мали – љутну се Раде. – Вратићу
те у приправнички стаж.
- Ви, интелектуалци треба да
прецизирате значење речи – проговори Протеј и искриви усне као да је загризао
нешто превише кисело. – Ви сте људе и читаве државе довели у недоумицу и
финансијску изнудицу. У забуну и новчани крах.
- Ми? – зграну се Амик. – Интелектуалци?
А банке?
- Банке су само испуњавале ваше
жеље. Хоћете велики стан? Може. Ауто? Наравно. Ајфон и летовање на Тајланду?
Извол`те...
- Шта је ту лоше? – збуни се Раде.
- Стан нису само зидови и луксуз –
објасни Протеј. – Стан је гомила новца који су банке, као добри дух из бајке,
створили за вас. Како би изгледао ваш живот да сте сваког месеца куповали
двадесетак цигала и градили зидове? Куповали кола точак по точак? Путовали на
Тајланд стотинак километара месечно?
- Разумем – уплете се MNW. – Нисмо... Нису објаснили шта
реч стан подразумева. Хтели су у Европу пре Европе.
- Ти, мали, убудуће да тражиш реч...
– прекиде га Раде.
MNW хитро диже два прста и понето настави:
-
Зашто
не би црвеним полицијским тракама „Не прилази! Опасност!“ оградили интелек...
Раде га тако погледа да се MNW пресече у пола речи.
- Било је већ таквих предлога –
присећао се Амик.
- Први је био мог давног претка,
прадеде Левајца. – објасни Прекобарац. - Предложио је кнезу Милошу да побије све
писмене људе јер уносе смутњу у народ.
- Бррр – стисну се Златана уз
ка5ана. – Ја знам да пишем, али то ми не смета...
- Кнез Милош је био трговац, и
наравно неписмен, али тај предлог није прихватио.
- Далекосежна одлука – сложи се
Протеј. – Како рекосте да се зове тај господин трговац?
- Кнез Србије, Милош Обреновић.
- Ах, да – присети се Протеј. – Он
је међу првима у нашем Пантеону славних трговаца. Писмени људи, и то високи
интелектуалци су нама неопходни. Трговина може без њих, али банке, ни случајно.
Нико не може да смисли тако убедљиве и профитабилне финансијске опције за
кредите као они. Незаменљиви су. Сам крем, ако се држе под сталном контролом.
- И тако сте зајмовима и кредитима
освојили свет? – покуша Амик да заврши ову компликовану и осетљиву причу.
- То је био почетак – расприча се
Протеј. – Морали смо да сталним зајмовима одржавамо државу, да може да враћа
дуг са каматама. А онда нас је народ
притиснуо уза зид. Сви су подносили захтеве за кредите, другачије отплате,
продужење хипотеке, одлагање продаје због наплате дуга...
- Ах, колико послова! – сагласи се MNW.
- Банке су већ биле беспомоћне када
је почело насиље бомбама.
- Бомбе!!! – зграну се Златана.
- Да, почели су да нам подмећу бомбе
– растужио се Протеј. – Из домаће радиности. Бомбе ручне израде: бакарни калем,
кондензатор и експлозив.
.jpg)
и
Па опет
и
Протеј се придржа за кабину брода да
га те силне експлозије из причања не одбаце са брода.
- Замислите – настави он – има 400
долара колико кошта бомба, и онај други, или тај исти, још 400 долара за другу,
и 400 за трећу, а нема 1.000 долара плус камате за отплату дуга! Где је ту логика,
правда, истина, реците сами? Како да ту јадне банке преживе?
- Бомба је једнократна, нема отплата
и камата – покуша ка5ан да разјасни. - И не траје 30-40 година.
- Близу сте одговора – похвали га
Протеј. – Бомба је потрошна, много тражена роба. Зато сам ја организовао
производњу јефтиних и безопасних бомби, за сваку банку три бомбе дневно. Почну
протести, отворе се радње са бомбама и иде посао као некада. Камата – БУУУМ,
отплата - БУУУМ, хипотека – БУУУМ продаја куће због дуга – БУУУМ!!!
- Па то је… - покуша Раде да то
дефинише. - То је финансирање банака преко тероризма!
- Да, али припитомљеног тероризма.
Безопасног. Дао сам живот посрнулој привреди, покренуо инертно друштво,
остварио нове профите, а банке су све време испуњавале жеље: те стан, те кућа,
ауто, зимовање, летовање, други ауто… Као чувени трилинг Деда Мраз - Божић Бата
– Дух из ћупа - Златна рибица…
- То је четворо – опрезно га исправи
Златана.
- Ето видите. Као четворо, ма, као
читава дивизија доброчинитеља. И све то једна осредња банка! А где су ту признања и захвалност што смо
ослободили свет дискриминације! Нама је
свеједно које је расе, вере, пола, народности, идеологије – сам бира пакете
зајма, као што сам касније бира и бомбе…
- Потпуно вас разумем – укључи се
саосећајно MNW. – Ето и ја...
- Ти се баш спремаш да нам направиш
коктеле – пресече га Раде. – И то оне моје – Трофазни шатл Свете Луције, за
све.
Протеј живну:
- Име ми се свиђа. Инспирише.
Наредићу оним мојим високим интелектуалцима у банци да креирају пакет Трофазни
породични зајам Свете Луције! Отвара нове пословне могућности...
- Видим нешто на обали – прекиде их
ка5ан. – То би могао да буде путоказ...
НАСТАВАК (58) ЈЕ ОВДЕ http://vizuelni-roman.blogspot.rs/2015/03/58.html
НАСТАВАК (58) ЈЕ ОВДЕ http://vizuelni-roman.blogspot.rs/2015/03/58.html
Миливој Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар