Господар
прича се загледа у лишће на дрвету и откину пуну шаку, заједно са маглом која
га је сенчила. Положи га на длан и поче да уврће у зелено-сиве плетенице:
кратка, дужа, сасвим кратка, са двоструком поентом...
Амик
се значајно накашља и сви се загледаше у њега.
-
Ваше приче – обрати се он старцу – задивљују. Као да левитирају. Како то
постижете?
Господар
прича диже главу и загледа се кроз Амика у дубине џунгле.
-
Видели сте... Препаднем хаос. Откинем део и растресем док не нађем почетак.
-
Почетак... хаоса?
-
За то је задужено Памћење и Време. Ја причам догађаје и догађања, стварне и
могуће. Поново их премотавам јер је важније како се нешто збило него зашто се
збило. Тражим светлост која се крије у сенкама.
-
Књижевницима то врло ретко успева... – настави Амик.
-
Књижевни... Мислите, онима што пишу књиге? – упита старац.
-
Они прво морају да створе приповедача: ко прича, зашто, одакле, из ког времена
и за које време... А ја сам приповедач који већ постоји, па могу да одмах
изаберем из свега што постоји, лебди или нестаје.
Он узе суд са водом, промућка га и попрска простор око себе. Блистава
локва пред њим претвори се у вишебојни кристал из чије дубине одјекнуше познати
звуци и распукло-блистави глас запева тако моћно да се сви укочише у тишини и
медитацији.
Vaya Con Dios -
Don't Cry For Louie
Када се песма завршила Златана упути ка њему магму свог влажног
осмеха: - Господине приповедачу –– ви живите за музику прича...
-
Варате се, млада дамо – сетно је погледа Господар прича. – Ја не живим, ја
приповедам. Кад то радите, не живите ви већ ваше приче.
-
Живите од прича, са правим стимулансима – убаци се Раде и загледа у флашу –
можда ће га понудити да проба чашицу-две?
-
Е, мој синко! – уздахну старац. – Ви то као о некој ренти. За причу се може
живети тек када се не живи од ње.
Он
прикупи каменчиће око себе и сасу их, између дланова, на малу гомилу.
-
Проклетство уметности – закључи Амик трудећи се да изгледа као добро обавештен
зналац.
-
Не, таман посла... То је питање избора и одлуке: живот у оскудици или оскудица
духа.
- И
ви сте прихватили живот у оскудици? – зачуди се MNW.
- А
ви, шта сте ви прихватили? – упита га Господар прича. – Оскудицу духа?
MNW се збуни и одмахну руком као да
нешто тера од себе.
-
Не волим оскудице, побегнем већ од прве... А онда ни оне друге не могу да ме
стигну.
-
Видим – сагласи се старац. – Успели сте да побегнете од својих ђавола, али тада
сте побегли и од својих анђела.
-
То је као у доброј причи – настави Господар прича. - Иза видљивог смеха
најчешће се стоје невидљиве сузе.
-
Али, молим вас – Амик прекиде тихи ламент над патњама MNW. – Ваше приче се појављују у
књигама највиђенијих писаца. Друге, већ написане, ви причате као своје, а ја
овде не видим ни трага од библиотеке.
Господар
прича одмахну главом.
-
То
значи да захватамо исти комад хаоса. Они штампају књиге које речи, кроз ум
читалаца, претварају у слике.
-
Ја
те слике стварам речима и шаљем у Памћење. А у њему је све – и написано, и
испричано, и заборављено, и нагограђено, и измишљено. Да нема Памћења, ништа не
би постојало.
-
Постојало
би оно што видимо – успротиви се ка5ан 5ар 5ровић. – Стена на реци разбије
брод, ако је не видимо...
-
А
шта је то што видимо? – упита старац. – Погледајте се у огледало, па се мало
померите. Ваш лик ће се променити. Који је прави: први или други? Ми видимо
бескрајни низ одраза од којих ни један није истинит јер су сви истинити.
Прекобарац
са разумевањем климну главом. Његово светско искуство је то потврђивало.
-
Оно
што видимо са ка5анског моста, то је истинито – није се дао ка5ан.
-
Истина
је у пресеку свих тих одраза. Али ми одаберемо један, и тврдимо да су сви
остали лажни. Хоћемо да све утерамо у њега, милом или силом. Он јесте удобан за
нас, зато смо га одабрали, али тада највећи део света за нас постаје невидљив.
-
Зато
сте ви ту, и понеки писци – покуша Амик да му подиђе. – Ето, например, роман
„Насељавање Виз@нтије“ у коме смо ми главне
личности. Ви сте га сигурно већ испричали, чим је објављен.
-
„Насељавање
Виз@нтије“? – присећао се старац. – Не сећам се,
ја не дајем тако двосмислене наслове.
-
Ми,
значи, нисмо ликови из ваших прича? – обрадова се MNW.
-
Ви?
Нисте, али то не значи да нећете бити...
-
И
ви, као Господар прича, не знате ништа о ликовима у том роману?
-
Јесмо
ли позитивни – упита Златана – пријатно негативни или онако баш, баш...
-
Не
знам за такву поделу. Лик је добар ако оживи и постане личност. А ви сте,
видим, не само живи већ и живахни, и радознали, и заинтересовани за та тешка
питања.
Жамор одобравања испуни простор. Путници са
„Арга“ су се радосно загледали.
-
Па, биће да смо позитивни чим постојимо у 60 наставака – одлучи Амик.
-
Шездесет плус још 30-так у штампаном роману – допуни га MNW.
-
Близу сто! – одушеви се Златана. – А кад буде 101 наставак направићу велику
журку за све вас!
-
Можеш да позовеш и оних стотинак читалаца.
-
Како кад има преко 30.000 прегледа „Насељавање Виз@нтије“ ?
-
Толико? – зачуди се MNW,
исправи се, заглади косу и исправи шешир.
-
Мислим на праве, који су прочитали већи део романа. Остали гвирну ту и тамо и
гледају слике.
-
Праве слике стварају само причe – одговори старац. – Приче су најближе истини јер могу да прикажу људе
и догађаје из више углова.
- А
фотке, оне за лајкање? – упита Златана.
-
Оне су илузија. Лажна обмана. Постоје у тренутку снимања и никад више.
-
Истина је у речима... – поче Амик.
-
Истина је пролазна – пресече га Господар прича. Тек јој прича даје трајан
смисао. Истина је у делању – неделању, и то речи показују. А ја морам да делам
да бих нашао потребне речи.
Господар
прича се загледа у своју истрошену тршчану столицу, одломи парче са ње, преломи
га неколико пута и пажљиво сложи поред себе.
-
Постоје ли нека правила за добру причу – упита Раде – поред правих
стимуланса...
-
Ех, драги моји... Прича се гради постепено, као пирамида, и мора да тече лако
да би рекла нешто тешко и значајно. Да клизи са језика без великих речи и
пренаглашених емоција...
-
Шекспир – прошапта Амик. – Хамлетова упутства глумцима...
-
Она не сме да буде задовољна сама собом, јер кад прича о животу цери се
смрти...
-
Хамлет и Јорикова лобања... – опет ће Амик. – Али тамо је обрнуто.
- Зато
се причају приче. У славу живота. Да, Шекспир је знао за то – чуо га је старац.
– Толико да неки мисле да је Он све нас и измислио...
- А
шта ви мислите?
-
Видећемо... Ако се све заврши потапањем брода, као у „Бури“, онда је у праву...
-
Јер после тога долази хепиенд – убаци Раде.
-
Потапање брода пре хепиенда? – ништа није разумео ка5ан.
- А
приче о љубави? – Златана упита узбуђено. – Какве оне треба да буду?
-
Уздржане у вихору страсти јер уздржаност уздиже емоције.
- А
оне нас чине срећним... – настави Златана.
-
Е, дете моје, није циљ да се човек осећа срећним. Зато су задужене разне
супстанце и политичари. Циљ је да има основу да може да буде срећан.
Златана
затрепта, а ка5ан је чвршће пригрли – ја сам та основа, говорио је његов
стисак.
-
Приче – замисли се Амик – стварају илузије постојања и љубави. Оне ремете свет
јер привид хоће да постане нова реалност.
-
Зато се и причају, да сметају злу, похлепи, глупости и моћи.Оне су паметније од
нас и тачније виде. Оне траже целину и знаке времена, одгонетају их или их
поричу.
- И
више уживају у манама – убаци Раде – него у врлинама.
Господар
прича се загледа у Радета.
-
Ви мора да сте рођени у време пуног месеца. То сте тачно рекли. Ево видите...
Он
махну руком и свуда око њих појавише се речи, разбацане, згомилане, уврнуте или
осенчене тамом; речи уместо лишћа и магле, камења и штапића.
-
Речи
чврсте и вечне, друге привремене и истрошене. Видите колико их је... Идеално би
било да могу да причам истовремено у неколико гласова. Вишегласје би значило да
прича саму себе прича...
-
Многе речи имају скривену ману. Ево, на пример, ова.
Он
издвоји реч ПОБЕДНИК која се поносно извијала увис.
-
Дођите, драга гошћо – позва он Златану. – Ви сте овде најлакши, дођите да јој
испробамо носивост.
Он
положи реч на земљу и – да би се смирила онако понета славом – пребаци мараму
преко ње.
-
Станите на мараму – позва он Златану.
Златана
елегантно закорачи. Чуо се писак, штропот и претње и она брзо одступи.
Господар
прича опрезно диже мараму.
Припијена
уз земљу мировала је речица ПО док је њен наставак, оно БЕДНИК, врлудало около
без циља и сврхе.
` -
Ето шта се догађа ако реч притиснемо и злоупотребимо. Она изгуби смисао, или га
промени у своју пародијску близнакињу... Речи су крте, као и човек, и живот...
Старац
се замишљено загледа негде иза њих.
-
А
прича? – подсети га Амик опрезно.
-
Прича?
То је тајна окружена чињеницама. Најбоља је кад изађе из себе саме...
Он
се пажљиво спусти у своју трошну столицу, опружи руке и ноге и сањиво затрепта:
-
Да,
драга господо... Прича је вешто усмерен сан који је старији од спавача...
Између стабала, кроз лишће,
из дубине џунге испред њих допреше звуци регеа.
Bob Marley Sunshine Reggae
- Време је – рече Господар
прича. – А ви... па укуцајте
у те ваше апаратиће ГОСПОДАР ПРИЧА и све ћете сазнати...
Глава
му клону и по равномерном дисању се видело да је заспао.
Златана,
ка5ан и остали тихо и са пошто вањем се удаљише. Раде се неколико пута осврте,
као да се надао да ће њега, дете пуног Месеца, стари приповедач позвати натраг,
на чашицу пића.
Амик
је посртао по стази и понављао, да не заборави:
-
Прича је вешто усмерен сан... по и бедник... који је старији... бедник и по...
од спавача...
(Наставиће се, или неће, то се не зна... )
Миливој Анђелковић