САН СТАРИЈИ ОД СПАВАЧА (60. наставак)

      Господар прича се загледа у лишће на дрвету и откину пуну шаку, заједно са маглом која га је сенчила. Положи га на длан и поче да уврће у зелено-сиве плетенице: кратка, дужа, сасвим кратка, са двоструком поентом...

      Амик се значајно накашља и сви се загледаше у њега.

      - Ваше приче – обрати се он старцу – задивљују. Као да левитирају. Како то постижете?

      Господар прича диже главу и загледа се кроз Амика у дубине џунгле.

      - Видели сте... Препаднем хаос. Откинем део и растресем док не нађем почетак.

      - Почетак... хаоса?

      - За то је задужено Памћење и Време. Ја причам догађаје и догађања, стварне и могуће. Поново их премотавам јер је важније како се нешто збило него зашто се збило. Тражим светлост која се крије у сенкама.

      - Књижевницима то врло ретко успева... – настави Амик.

      - Књижевни... Мислите, онима што пишу књиге? – упита старац.

      - Они прво морају да створе приповедача: ко прича, зашто, одакле, из ког времена и за које време... А ја сам приповедач који већ постоји, па могу да одмах изаберем из свега што постоји, лебди или нестаје.

Он узе суд са водом, промућка га и попрска простор око себе. Блистава локва пред њим претвори се у вишебојни кристал из чије дубине одјекнуше познати звуци и распукло-блистави глас запева тако моћно да се сви укочише у тишини и медитацији.

 

 Vaya Con Dios - Don't Cry For Louie

Када се песма завршила Златана упути ка њему магму свог влажног осмеха: - Господине приповедачу –– ви живите за музику прича...

      - Варате се, млада дамо – сетно је погледа Господар прича. – Ја не живим, ја приповедам. Кад то радите, не живите ви већ ваше приче.

      - Живите од прича, са правим стимулансима – убаци се Раде и загледа у флашу – можда ће га понудити да проба чашицу-две?

      - Е, мој синко! – уздахну старац. – Ви то као о некој ренти. За причу се може живети тек када се не живи од ње.

      Он прикупи каменчиће око себе и сасу их, између дланова, на малу гомилу.

      - Проклетство уметности – закључи Амик трудећи се да изгледа као добро обавештен зналац.

      - Не, таман посла... То је питање избора и одлуке: живот у оскудици или оскудица духа.

      - И ви сте прихватили живот у оскудици? – зачуди се MNW.

      - А ви, шта сте ви прихватили? – упита га Господар прича. – Оскудицу духа?

      MNW се збуни и одмахну руком као да нешто тера од себе.

      - Не волим оскудице, побегнем већ од прве... А онда ни оне друге не могу да ме стигну.

      - Видим – сагласи се старац. – Успели сте да побегнете од својих ђавола, али тада сте побегли и од својих анђела.

      - То је као у доброј причи – настави Господар прича. - Иза видљивог смеха најчешће се стоје невидљиве сузе.

      - Али, молим вас – Амик прекиде тихи ламент над патњама MNW. – Ваше приче се појављују у књигама највиђенијих писаца. Друге, већ написане, ви причате као своје, а ја овде не видим ни трага од библиотеке.

      Господар прича одмахну главом.

-          То значи да захватамо исти комад хаоса. Они штампају књиге које речи, кроз ум читалаца, претварају у слике.

-          Ја те слике стварам речима и шаљем у Памћење. А у њему је све – и написано, и испричано, и заборављено, и нагограђено, и измишљено. Да нема Памћења, ништа не би постојало.

-          Постојало би оно што видимо – успротиви се ка5ан 5ар 5ровић. – Стена на реци разбије брод, ако је не видимо...

-          А шта је то што видимо? – упита старац. – Погледајте се у огледало, па се мало померите. Ваш лик ће се променити. Који је прави: први или други? Ми видимо бескрајни низ одраза од којих ни један није истинит јер су сви истинити.

      Прекобарац са разумевањем климну главом. Његово светско искуство је то потврђивало.

-          Оно што видимо са ка5анског моста, то је истинито – није се дао ка5ан.

-          Истина је у пресеку свих тих одраза. Али ми одаберемо један, и тврдимо да су сви остали лажни. Хоћемо да све утерамо у њега, милом или силом. Он јесте удобан за нас, зато смо га одабрали, али тада највећи део света за нас постаје невидљив.

-          Зато сте ви ту, и понеки писци – покуша Амик да му подиђе. – Ето, например, роман „Насељавање Виз@нтије“ у коме смо ми главне личности. Ви сте га сигурно већ испричали, чим је објављен.

-          „Насељавање Виз@нтије“? – присећао се старац. – Не сећам се, ја не дајем тако двосмислене наслове.

-          Ми, значи, нисмо ликови из ваших прича? – обрадова се MNW.

-          Ви? Нисте, али то не значи да нећете бити...

-          И ви, као Господар прича, не знате ништа о ликовима у том роману?

-          Јесмо ли позитивни – упита Златана – пријатно негативни или онако баш, баш...

-          Не знам за такву поделу. Лик је добар ако оживи и постане личност. А ви сте, видим, не само живи већ и живахни, и радознали, и заинтересовани за та тешка питања.

          Жамор одобравања испуни простор. Путници са „Арга“ су се радосно загледали.

      - Па, биће да смо позитивни чим постојимо у 60 наставака – одлучи Амик.

      - Шездесет плус још 30-так у штампаном роману – допуни га MNW.

      - Близу сто! – одушеви се Златана. – А кад буде 101 наставак направићу велику журку за све вас!

      - Можеш да позовеш и оних стотинак читалаца.

      - Како кад има преко 30.000 прегледа „Насељавање Виз@нтије“ ?

      - Толико? – зачуди се MNW, исправи се, заглади косу и исправи шешир.

      - Мислим на праве, који су прочитали већи део романа. Остали гвирну ту и тамо и гледају слике.

      - Праве слике стварају само причe – одговори старац. – Приче су најближе истини јер могу да прикажу људе и догађаје из више углова.

      - А фотке, оне за лајкање? – упита Златана.

      - Оне су илузија. Лажна обмана. Постоје у тренутку снимања и никад више.

      - Истина је у речима... – поче Амик.

      - Истина је пролазна – пресече га Господар прича. Тек јој прича даје трајан смисао. Истина је у делању – неделању, и то речи показују. А ја морам да делам да бих нашао потребне речи.

      Господар прича се загледа у своју истрошену тршчану столицу, одломи парче са ње, преломи га неколико пута и пажљиво сложи поред себе.

      - Постоје ли нека правила за добру причу – упита Раде – поред правих стимуланса...

      - Ех, драги моји... Прича се гради постепено, као пирамида, и мора да тече лако да би рекла нешто тешко и значајно. Да клизи са језика без великих речи и пренаглашених емоција...

      - Шекспир – прошапта Амик. – Хамлетова упутства глумцима...

      - Она не сме да буде задовољна сама собом, јер кад прича о животу цери се смрти...

      - Хамлет и Јорикова лобања... – опет ће Амик. – Али тамо је обрнуто.

      - Зато се причају приче. У славу живота. Да, Шекспир је знао за то – чуо га је старац. – Толико да неки мисле да је Он све нас и измислио...

      - А шта ви мислите?

      - Видећемо... Ако се све заврши потапањем брода, као у „Бури“, онда је у праву...

      - Јер после тога долази хепиенд – убаци Раде.

      - Потапање брода пре хепиенда? – ништа није разумео ка5ан.

      - А приче о љубави? – Златана упита узбуђено. – Какве оне треба да буду?

      - Уздржане у вихору страсти јер уздржаност уздиже емоције.

      - А оне нас чине срећним... – настави Златана.

      - Е, дете моје, није циљ да се човек осећа срећним. Зато су задужене разне супстанце и политичари. Циљ је да има основу да може да буде срећан.

      Златана затрепта, а ка5ан је чвршће пригрли – ја сам та основа, говорио је његов стисак.

      - Приче – замисли се Амик – стварају илузије постојања и љубави. Оне ремете свет јер привид хоће да постане нова реалност.

      - Зато се и причају, да сметају злу, похлепи, глупости и моћи.Оне су паметније од нас и тачније виде. Оне траже целину и знаке времена, одгонетају их или их поричу.

      - И више уживају у манама – убаци Раде – него у врлинама.

      Господар прича се загледа у Радета.

      - Ви мора да сте рођени у време пуног месеца. То сте тачно рекли. Ево видите...

      Он махну руком и свуда око њих појавише се речи, разбацане, згомилане, уврнуте или осенчене тамом; речи уместо лишћа и магле, камења и штапића.

-          Речи чврсте и вечне, друге привремене и истрошене. Видите колико их је... Идеално би било да могу да причам истовремено у неколико гласова. Вишегласје би значило да прича саму себе прича...

      Он се наже и узе неколико речи које су се појавиле на зиду. 

      - Многе речи имају скривену ману. Ево, на пример, ова.

      Он издвоји реч ПОБЕДНИК која се поносно извијала увис.

      - Дођите, драга гошћо – позва он Златану. – Ви сте овде најлакши, дођите да јој испробамо носивост.

      Он положи реч на земљу и – да би се смирила онако понета славом – пребаци мараму преко ње.

      - Станите на мараму – позва он Златану.

      Златана елегантно закорачи. Чуо се писак, штропот и претње и она брзо одступи.

      Господар прича опрезно диже мараму.

      Припијена уз земљу мировала је речица ПО док је њен наставак, оно БЕДНИК, врлудало около без циља и сврхе.

`     - Ето шта се догађа ако реч притиснемо и злоупотребимо. Она изгуби смисао, или га промени у своју пародијску близнакињу... Речи су крте, као и човек, и живот...

      Старац се замишљено загледа негде иза њих.

-          А прича? – подсети га Амик опрезно.

-          Прича? То је тајна окружена чињеницама. Најбоља је кад изађе из себе саме...

      Он се пажљиво спусти у своју трошну столицу, опружи руке и ноге и сањиво затрепта:

-          Да, драга господо... Прича је вешто усмерен сан који је старији од спавача...

      Између стабала, кроз лишће, из дубине џунге испред њих допреше звуци регеа.

Bob Marley Sunshine Reggae

      - Време је – рече Господар прича. – А ви... па укуцајте у те ваше апаратиће ГОСПОДАР ПРИЧА и све ћете сазнати...

http://gospodarprica.blogspot.com/

      Глава му клону и по равномерном дисању се видело да је заспао.

      Златана, ка5ан и остали тихо и са пошто вањем се удаљише. Раде се неколико пута осврте, као да се надао да ће њега, дете пуног Месеца, стари приповедач позвати натраг, на чашицу пића.

      Амик је посртао по стази и понављао, да не заборави:

      - Прича је вешто усмерен сан... по и бедник... који је старији... бедник и по... од спавача...

                         (Наставиће се, или неће, то се не зна... )

Миливој Анђелковић

            http://www.amika.rs/

ГОСПОДАР ПРИЧА И ШЕХЕРЕЗАДИНА СЕСТРА (59. наставак)

Златана је нешто шапутала ка5ану који прво одмахну главом, саслуша још неколико речи које су га натерале да се замисли, доби пољубац и климну главом.

- Ко је Господар прича? – упита. – Све смо запоставили због њега, а добићемо само причу о причи.

- Причу о роману о нама – објасни Амик. – Да сазнамо јесмо ли или нисмо.

- Он то зна? – био је упоран ка5ан. – Ко то тврди?

- Итало Калвино. Каже да зна све о свим причама. А роман је низ повезаних прича...

- Итало... Калвино... – отеже ка5ан. – Ти га драга познајеш? – врати он пажњу на Златану.

- Начула сам понешто... Знао је много, али сада...

- Сада зна све! – убаци Раде.

- Аванзовао? – упита ка5ан.

- Можда, не знам. Али знам да је умро.

Ка5ан га изненађено погледа. Раде ухвати његов зачуђен поглед и показа око себе.

Окружавала су их столетна стабла, дебеле пузавице без краја и почетка, лишће велико као сунцобрани и јата птица која их се нису плашила. У даљини се видео вулкан који се пушио. Као да су били у прашуми која постоји од почетка света.

- Господо, одавде идемо пешице, имамо лепу стазу – објави ка5ан и заустави „Арго“.

- А успут – додаде Амик - погледајте ову белешку. Ту имате све о Господару прича.

http://gospodarprica.blogspot.com/2015/01/blog-post_23.html

Сви су нагнуше над текст, чак и ка5ан

Златана збуњено одмахну главом.

- А Хомер, па она дивна госпођица Шехерезада?

- Читали сте Хомера? – изненади се Раде.

- Нисам, као ни остали, али за њега сви знају.

- А Шехерезаду?

- Нисам читала, али знам све о њој из најпоузданијег извора.

Амик задовољно климну главом.

- Дружили сте се са неким истраживачем – оријенталистом?

- Не, таман посла – одговори Златана и погледа у ка5ана. - Са таквима се не дружим. Чула сам све од Шехерезадине рођене сестре, лично!

- Шехер... сестре? – збуни се Амик

- Да. Она ми је најбоља пријатељица.

- Али госпођице, то је немогуће. Колико та сестра има година?

- Преко тридесет, али не признаје више од двадесет четири.

- Али Шехерезада, па и њена сестра су много старије... – збуни се Амик.

- Знам да су много старије. Она је ближе четрдесетим него тридесетим, али нећу ваљда због те ситнице да кварим пријатељство. Правим се да верујем у њених двадесет четири...

Амик заусти да нешто каже, али само одмахну руком.

Раде се укључи у разговор.

- Шта истерујеш ситнице! И сам знаш да је Шехерезада вечно млада, па тако и њена сестра...

- И моја драга са њом... – искусно убаци ка5ан и доби још један, звучан  влажан пољубац.

- Стижемо! – опомену их Протеј и показа неколико прастарих споменика, пажљиво очишћена од траве и наслага времена.

-          Ево и капије! – показа Прекобарац. – Позната ми је...

-          Капија кроз коју се види где води наш пут – потврди Амик.

-          Нема пута, иза је ливада – исправи га MNW.

-          Види се небо... – настави Амик.

-          Слушај ти, бивши приправниче – опомену Раде MNW-а. – Вратићу те у приправнички статус ако наставиш да исправљаш старије!

На чистини која се рашири пред њима, видели су старца у тршчаној столици који зането прича околном дрвећу, травама, старим споменицима и небу.

Тихо су сели на дрвене клупе около и почели да слушају.

-          Та ваша пријатељица, сестра Шехерезаде – прошапта MNW Златани. – Она такође прича приче?

-          Само мени – одшапта Златана. – Са осталима ђуска...

-          Хоћете ли ме позвати? – понуди се MNW. – Баш бих волео да је упознам...

-          Наравно! Направићемо велику журку, чим стигнемо кући. Зар не драги?

Ка5ан климну главом и показа руком на Амика који се освртао да види одакле долази то шушкање.

- Тишина! – просикта Амик. – Ово је за све нас веома важно! Слушајте и памтите!

И тако су у тишини саслушали неколико прича које можете видети овде:

http://gospodarprica.blogspot.com/2014/10/blog-post.html

 http://gospodarprica.blogspot.com/

- Шехерезадина сестра би могла да му буде помоћница – вајкао се MNW. – Да гледам и помало слушам... Замислите само како би то било лепо да је она поред старог!

Прекобарац га строго погледа и MNW се исправи:

- У праву сте. Две или три сестре...

Сачекали су тренутак да Господар прича устане да би се освежио матеом и повукао гутљај из флаше.

Раде са разумевањем климну главом – и ја бих тако причао да имам права пића, говорио је његов израз лица.

Ка5ан је загрлио Златану, очигледно разочарану немедијским изгледом старца.

-          Како ће он, такав, на телевизију?

-          Он се не појављује на ТВ – објаснио је Амик.

-          Да, разумем... – прихватила је Златана. – Авала, Чот, Космај, све то далеко...

-          Не зато – умеша се Прекобарац. – Њега телевизија не може да сними. Његова аура је јача од електронике.

-          Па како је онда толико познат? – запрепастила се Златана.

-          Причама које додирују универзално... – медитирао је Амик.

https://www.youtube.com/watch?v=phKbgA0d9Zc&list=RDphKbgA0d9Zc

-          Морам да пређем на старословенску медовину – прошаптао је Раде. – Ове брендиране брље своде инвенцију на ниво просечног ЕЗ потрошача...

НАСТАВАК (60) ЈЕ ОВДЕ http://vizuelni-roman.blogspot.rs/2015/04/60.html

     

Миливој Анђелковић

     http://www.amika.rs/

ЛАЈКОВАЊЕ ГОСПОДАРА ПРИЧА (58. наставак визуелног романа)

Заиста, био је то дуго тражени путоказ. Многозначан, толико да се иза њега и река раздвајала у два тока. Није се могао сагледати једним погледом и ка5ан заустави „Арго“.

Тишина завлада бродом уз понеки полугласни коментар.

-         Видиш оно: не прима, у санацији...

-         Сада знам зашто се галаксије удаљавају.

-         Ама не удаљавају се. Беже од нас...

-         Па, куда ћемо? – упита ка5ан осетивши напетост међу путницима.

-         Лево! – рекоше Амик, Раде и Прекобарац.

-         Десно! – одговорише MNW, Златана и Протеј.

-         Три према три, значи... –двоумио се ка5ан.

-         Ви ћете бити четврти за лево или десно – подстаче га Амик.

-         Драги – умеша се Златана. – Види оно „Лајк са 10.000 френдова“! Како је то дивно!

-         Оног господина Портпарола би вредело упознати – сагласи се MNW.

-         Профитабилног? – запита Протеј. – Ја га познајем. Сарађујемо већ подуже.

-         И, како му иде?

-         Профитабилно. Сва издања су му комерцијална, нису га навукли на естетику...Зарађује, често као да продаје оружје.

-         И шта ради са толиким парама?

-         Укључи их у заједнички бизнис. А најбољи профити су на оружју, дроги и трговини људима.

-         Побогу! – згрози се Амик. – Зар се тиме бавите?

-         Ни случајно – одреза Протеј. – Ја сам етичко биће, чак и када то смета бизнису. Тим парама бранимо и развијамо демократију где затреба. Позајмљујемо их опозицијама које ће освојити власт... Е сад, што они тим новцем купе наше оружје, то је њихов проблем.

-         Ипак оружје! – сневесели се Амик. – И нови ратови...

-         А зарађујете двоструко – схватио је MNW. – На каматама и ценама оружја.

-         Наравно, младићу – потврди Протеј и загледа се у MNW. – Биће од вас бизнисмен, већ видим.

-         Али то оружје и ратови... – јадиковао је Амик.

-         Да није било тога, госпо`н Амик – објасни Протеј – већина књига које толико цените не би никад биле написане. Ратови, несреће и патње стварају библиотеке нових књига које оплемењују људе. Видите како је то деликатно: књиге се претварају у новац, новац у зараду и оружје, а ратови и пратеће последице прочишћавају друштво, развијају књижевност, уметност, историју, ама све што постоји...

-         Хоћете да кажете – оно што неким случајем преживи...

-         Замислите сами – био је упоран Протеј. – Ред књига, ред оружја, ред неопходних и увек оправданих ратова, ред уметности – као дивна добош-торта са неколико спратова.

-         Господо, молим вас – побуни се ка5ан – треба да одлучимо где ћемо.

-         Па вас чекамо, ка5ане – подсети га Прекобарац.

-         Али драги – није се предавала Златана. – Лајк са 10.000 френдова! То нема ни на Фејсбуку! Десно!

-         Лево – поновише Прекобарац, Раде и наравно Амик.

-         Десно! – били су изричити Златана, MNW и Протеј.

-         Десно!!! – одјекну још један познати глас.

На обали се појави особа коју су већ заборавили.

     - Слепи путник, господин Фејсбук! – присети се ка5ан. – Онај од кога смо побегли у предисторију!

     - Десно, само десно. Госпођица је, као и увек, у праву! Видећете невиђено: четири највећа открића трећег миленијума.Врх врхова! Кровни кров свих кровова!

     - Четири? – заинтересова се MNW.

     - Да, четири. Чујте само тај величанствени списак: Мис и Мистер Имиџ! Свемоћни Мобилни! Свезнајући Гугл! И као круна свега Свеприсутни Фејсбук на коме можете да имате све што замислите: од јахте и плантаже на Бахамина до ауто индустрије у Немачкој и Амерској! Зато скрените десно! ДЕСНО! Тамо сам већ све припремио за вас.

     - Овај је неуништив – вајкао се ка5ан. .- Како сте нас пронашли?

     - Ја вас? Пронашли сте ви мене. Ко год дође близу трећег миленијума налети на Фејсбук. А он има спремљене профиле за све, па и за оне који беже од  њега. Сви ви бићете моји френдови! Сви!

     - Е, нећемо! – заинати се ка5ан. – Па да ми увалите 10.000 слепих путника!

     И он одлучно скрену лево.

     MNW чежњиво погледа обалу која се удаљавала.

-         Мистер Имиџ! – понови он, изравна сако и поправи шешир.

-         Ја бих изабрала – сетно ће Златана – једну славну глумицу и најпопуларнију певачицу и била као оне.

-         Имитирала би их? – сумњичаво запита ка5ан.

-         То се сада зове „цитирати имиџ“ – исправи га Раде. - Ово је време ратова у којима се цитира мир и фрагмената у којима се цитира целовит живот...

-         Постали смо бића тренутка – настави Амик. – Променљиви, са 1001 обличјем.

-         Није баш тако – супротства се Прекобарац. – Постоје само три идентитета: национални, интернационални и апа драпа. Овај трећи је најчешћи.

-         Како да утврдим свој имиџ и идентитет – пожали се MNW – када ми је мобилни већ данима ван домета? Рекли су да он укида простор и време, а види сада...

-         Укида и институције – додаде Амик. – Уђеш у аутобус ГСП-а и као да си ушао у читаоницу Народне библиотеке. Сви читају и прелиставају СМС поруке.

-         А овде немамо ни Гугл, ни Фејсбук – пожалила се Златана.

-         Драга, кад нађемо Господара прича, па откријемо да си преко романа већ светски славна...

-         Ох, драги! Како је то лепо. Колико таква слава може да донесе?

-         Много – одговори Амик. – Имаћете модну кућу са двадесет писта за манекене, нафтне акције и апартман у Дубаију...

-         Ја већ имам три – признаде MNW. – И фарму од 5000 хектара...

-         Нисам знао да имам тако способног сапутника – заинтересова се Протеј. – Где је фарма, негде близу нафте?

-         На Фејсбуку. Тамо сам је створио и поставио 12 албума са 600 фотки...

-         Сами сте снимали? – упита Златана. – Једва чекам да их видим...

-         Снимао? Скинуо са Интернета – признаде MNW.

-         Толико је позната да су фотке на Мрежи?

-         Сада јесте – прихвати MNW. – Многи су гледали и лајковали...

-         Ево га нови путоказ – обавести их ка5ан.

И заиста, био је то коначни путоказ. За крај пута.

Путоказ који је гледао у њих.

-         Види ти то! – изненади се Раде. – Мада ми је слика позната, из другог поднебља...

-         Ти квадратићи, то су приче које је већ испричао... – знао је Амик.

-         И ту наћи књигу која нас интересује! – разочарао се Прекобарац. – Лакше ћемо наћи Шехерезаду.

-         Познајете је? – упита MNW.

-         Не баш – признао је Прекобарац. – Али Раде и Амик, они је сигурно познају.

Раде важно климну главом, а Амик неодређено се загледа у Прекобарца.

-         Идемо – рече он – код тог чувеног Господара прича...

НАСТАВАК (59) ЈЕ ОВДЕ http://vizuelni-roman.blogspot.rs/2015/04/59.html

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/